Poslednjih nedelja razvila se u naučnoj (a i laičkoj) javnosti vrlo široka i obuhvatna diskusija o plagijatima naučnih radova i o načinima sticanja akademskih zvanja. Pre svega mora se zaključiti da je ovo izuzetno važna tema ako se pođe od pretpostavke da je znanje, na današnjem nivou civilizacijskog razvoja, neophodan uslov svake uspešnosti jednog društva. Nivo znanja i pravilnost odnosa prema njemu, stoga, se može usvojiti kao važno dijagnostičko sredstvo za utvrđivanje stanja jednog društva.
Odavde sledi da nije ništa neobično što se stručnjaci bave rezultatima naučnog rada drugih stručnjaka na kritičan način (to je njihov osnovni zadatak). Neobično je (i loše) što kritičkog preispitivanja nema više i što se ne vrši češće. Neobično je i to što autori radova ne prihvataju sa radošću zanimanje za njihove rezultate. Naime u današnje vreme veoma mali broj ljudi ima vremena snage i energije da posvećuje pažnju tuđom idejama. Svi su zaokupljeni svojim problemima pa je svako posvećivanje pažnje tuđim rezultatima šansa da se ti rezultati prikažu široj stručnoj javnosti. Autori bi takođe, trebalo da budu superiorni nad svakim sagovornikom koji se usudi da kritikuje njihove teze jer oni (valjda) najbolje poznaju mateiju kojom su se bavili u svojim tezama što znači da bi u jednoj otvorenoj diskusiji mogli da promovišu i afirmišu svoje ideje i dokažu nedostatke u konceptu njihovih kritičara.
Drugi dokazi o autorovoj superiornosti koji se mogu priložiti jesu reference objavljenih i citiranih radova u stručnim i naučnim časpisima i Zbornicima radova sa različitih savetovanja. Savetovanja, simpozijumi i drugi skupovi su idealna mesta za promociju i proveru stručnih ideja jer se na njima okupljaju stručnjaci koji mogu da postavljaju pitanja što za posledicu može da ima i usavršavanje samog autora ali njegovo bolje razumevanje materije kojom se bavi. Diskusije koje se vode tokom simpozijuma i publikuju po njegovom završetku zajedno sa zaključcima ili odvojeno od njih takođe mogu biti šansa za autore. Sva ova dokumenta mogu da svedoče o aktivnosti autora u okviru naučne zajednice ali i o njegovom razvoju i napredovanju kroz vreme. Doktorat bi trebalo da predstavlja "krunu" jedne epohe razvoja stručnjaka koju je on ostvario u skladu sa akademskim pravilima i procedurama propisanih u jednom uređenom sistemu sticanja akademskih zvanja. Naravno doktorat nije kraj razvoja jednog stručnjaka jer u savremenom društvu se znanje takvom brzinom razvija i uvećava da narodna "Čovek se uči dok je živ" dobija svoj puni smisao.
Ako se prethodno opisani kontekst usvoji kao ispravan (ili bar u osnovi opšte prihvaćem) onda je nejasno zašto prozvani ne reše ovu dilemu (ispravni doktorati i stečena zvanja ili ne) na najednostavniji način: prikazivanjem svojih radova i referenci na internetu. Na taj način rešiće se sve nedoumice i stručna i naučna javnost će imati dovoljno pravih informacija da se nedvosmisleno opredeli po ovom pitanju. Obaranje sajtova kao osgovor (ma odakle dolazilo) nije prihvatljivo. Nije prihvatljivo ni da se ovoj temi pridaje neodgovarajuća pažnja (previše pažnje dodeljeno ovoj temi znači manje pažnje za druge važne teme - premalo pažnje nije dozvoljno jer se radi o znanju koje je u prvom delu ovog teksta označeno kao neophodan uslov uspešnosti jednog društva).
Jedno od pitanja koje je u medijima postavljeno jeste i ko ima pravo da ocenjuje stručni i naučni rad. Po mom mišljenju svako ima pravo da ocenjuje stručne i naučne radove ako ih je pročitao i ako je spreman da o njima da mišljenje u pisanoj formi ili u javnom nastupu na stručnim i naučnim skupovima. Pisana ili javno izgovorena reč je i velikoj meri obavezujuća jer je i sama podložna kritici
što samo može doprineti daljem razvoju razmatrane teme.
Prema napred navedenom sledi zaključak da svaka javna diskusija na temu nauke i struke može doneti samo korist jednom društvu jer se kroz takvu diskusiju može doći do standarda ponašanja koji nisu postojali a koji su, više je nego očigledno, neophodni.
I končno, postavlja se pitanje šta je činiti prozvanim akterima ove afere. Ukoliko su nam evropske vrednosti zaista prioritetne onda se u ovom slučaju mogu (moraju?) pimeniti postupci koji su već peimenjivani u Evropi (naeočito u Nemačkoj) u protivnom Evropa najverovatnije "ima alternativu".
